Uvod

Pošto Andrej studira u Ljubljani, a drugovi mu za 2 godine nisu ni jednom došli u goste, odlučili su da je krajnje vreme da posete zelenu prestonicu Evrope. Nas trojica smo kao prevozno sredstvo izabrali bicikl, dok su jos dvojica odlučili da nam se pridruže kolima. Pošto nam je ovo bila prva tura sa biciklom, imali smo minimalno iskustva. Naše noge nisu znale šta znači vožnja veća od 120 km, a naše zadnjice nisu znale šta znači voziti preko deset sati dnevno bez dobrog biciklističkog šorca.

Dan 1

Subotica-Pečuj

Kad smo se našli u prepodnevnim časovima, videli smo da je Igor došao nesređenim treking biciklom sa dve bisage koje je stavio na volan, wellpur jastukom koji je stavio na sic kako bi ublažio bolove i hokejaškom kacigom umesto sa biciklističkom. Videvši u kakvom stanju se pojavio, hteli smo da odložimo polazak za sutradan kako bi barem sredili bicikl, ali vremena nismo imali, pa smo bacili kocku i krenuli ka Pečuju.

Prvi problemi su nastali već u Bajmoku kad smo slepo prateći pešačku putanju na google-u skrenuli na njivu i po vetru i pesku tražili granični prelaz koji ne postoji. Izgubivši pola sata na lutanje, vratili smo se nazad na asfalt i prešli preko graničnog prelaza koji postoji.

Dve trećine puta smo trpeli jak prednji vetar koji nije slabio, što nam je udvostručilo napor i usporilo tempo. Lica su nam nabubrila, šake su nam popucale, a Aleksa je i dobio dobar volumen kose.
U Baji smo stali da ručamo u nekom jeftinom restoranu. Natovarili smo se skrobom i mesom, odahnuli malo i nastavili dalje.

Polako je padala noć, a Pečuj se nije ni nadzirao. Umorni od celog dana putovanja, slabilo nam je raspoloženje. Najteže je bilo Igoru koji je najmanje vežbao za turu, a i imao je najlošiju opremu. Kad je već bilo nepregledno mračno, zaustavio se i krenuo da stopira. Nije prošlo ni 5 min, a nama je stao kombi sa vozačem koji je znao srpski. Shvativši da smo imali sreće u nesreći, sva trojica smo utovarili bicikle, da ne bismo pustili druga sa dvojicom nepoznatih ljudi. Odbacio nas je poslednjih 15 km do rezervisanog prenoćišta.

Za obilazak grada nismo imali ni vremena ni volje. Igor nam je bio na samrti od umora. Jeli smo, okupali se i legli da napunimo baterije za sutrašnji dan u kojem ćemo preći upola više. Igor je odlučio da neće moći dalje da izdrži i da će se vratiti vozom kad sutra bude došao k sebi.

Dan 2

Pečuj-Zagreb

Drugog dana nas nije napustio samo Igor, već i Andrejeva guma. Sat vremena smo pešačili gradom dok nismo došli do pumpe na kojoj ćemo gumu zameniti i napumpati. Usput smo doručkovali u Lidlu, što smo pretvorili u tradiciju za sve naredne dane i ture.

Ovog dana nas nije tukao vetar, ali smo imali znatno više uzbrdica na putu, kao i kilometraže, zbog čega smo svu svoju energiju skoncentricali na okretanje pedala i nismo previše dokumentovali putovanje.

Zagreb nas je dočekao tek u ponoć. Grad, koji toliko podseća na zapadnu Evropu svojom arhitekturom i urednošću, da je teško verovati da smo nekad bili ista država. Rezervisali smo smeštaj u omladinskom hostelu blizu centra Zagreba. Kad smo im se pojavili na vrata sa fluorescentnim prslucima pijana masa u susednoj sobi se uspaničila da im je došla policija. Tad smo shvatili da treba da prestanemo da nosimo to čudo, inače nam niko neće biti prijateljski naklonjen.

Dan 3

Zagreb-Novo Mesto

U cenu hostela bio je uključen i masan doručak na kome nismo štedeli, do te mere da smo jedva okretali pedale dok smo se izvlačili iz Zagreba. A nije nam se ni žurilo, pred nama je bio najlakši dan u turi.

Opušteno raspoloženje se naglo prekinulo kad smo došli do granice. Ispostavilo se da je granični prelaz lokalan i da preko njega mogu preći samo pojedinci sa evropskim dokumentima, koje Aleksa nema 🙁  Posle 10 minuta neuspelih pregovora sa policajcem, objasnio nam je da možemo da pređemo u Sloveniju samo preko međunarodnog prelaza koji se nalazio skoro 30 km od nas.

S vedrije strane, imali smo više vremena da uživamo u predelima najlepše države ovih prostora, Slovenije.
Odmorili smo kosti u Brežicama i nastavili dalje.

U Novo Mesto smo stigli u kasnim satima kod Couchsurfing domaćina, Anžea i njegove žene. I pored toga što smo kasnili par sati zbog problema na granici, sačekali su nas otvorenih ruku i punog lonca pikantnog gulaša. Ime žene smo zaboravili. jedino se sećamo da je iz Bosne što objašnjava vrhunsko gostoprimstvo. Takođe je olakšalo komunikaciju. Oni su morali ići rano na posao, tako da smo jedva razmenili par rečenica. Anže je pričao o svom poslu što je instruktor snowboard-a, a mi o našem biciklističkom poduhvatu, naravno.

Dan 4

Novo Mesto- Ljubljana

Vožnja poslednjeg dana je bila kratka, ali intenzivna. Imali smo dosta uzbrdica, na nekim čak nismo mogli ni da vozimo. Nezaboravnih 18 stepeni uspona.

Rano buđenje nam je donelo prelep prizor koji se. nažalost, ni slikom ni rečima ne može adekvatno opisati.
Usput smo odali počast herojima Drugog svetskog rata.

Oko 2 smo stigli kod table zbog koje smo verglali 600km. Otišli smo do kebabžinice u kojoj je Andrej česta mušterija i nismo se razočarali. Slovencima je nepoznat koncept studentske menze, pa je sistem bonova u redovnim restoranima/brzoj hrani neka alternativa. Prednosti i mane su prisutne obostrano.

Kad smo stigli u Andrejev dom, njegovi cimeri su se odmarali od jučerašnje žurke i pripremali za novu to veče. To je više manje kako ispunjavaju sve svoje vreme. Mi smo odlučili da se ne razlikujemo i spavali smo dok se uveče nisu pojavili Marko i Darko kolima.

Dan 5-7

Umorni od puta, nastavili smo da spavamo i nakon dolaska nebiciklista. Oko 8 sati ujutru nas je probudila muzika. U Andrejevom apartmanu je bila žurka. Noćni provod do ranih jutarnjuh časova nije bio dovoljan. Harmonika i alkohol su produžili žurku kada je dan već uveliko svanuo.

Kakvu muziku slušaju Slovenci, pitate li se? U klubu su gostovali Jala i Buba, tkd. isto kao i ceo region, ništa neočekivano. Pored toga svirala se narodna uz harmoniku i tehno/psy u slobodno vreme. Poprilično svestrano.

Dobro zagrejani nakon jutarnje žurke uživali smo u arhitekturi Ljubljane, odnosno u onom delu koji smo stigli da obiđemo za jedan dan.
Pao je i pokušaj da se popnemo na Triglav. Ali na pokušaju je i ostalo. Zbog nesposobnosti praćenja znakova pored puta zalutali smo i izgubili dosta vremena. Dan nije dovoljno dug za naše kikseve. Popeli smo se na solidnih 1800 m.n.v. ali sam vrh će se osvojiti nekom drugom prilikom. Zanemarujući to, ova planina je oduševljenje za oči.

Vrativši se u dom sledela je žurka, naravno. Domske žurke če uvek biti vrhunac provoda. Družili smo se sa kućnim ljubimcem doma, Rizlom, kokoškom koju je cimer ukrao sa nečije farme gde ju je kasnije i vratio kad je za nju saznala uprava doma. Što se tiče sporazumevanja generalno Slovenci dobro razumeju srpski, verovatno kroz tekstove  pesama Cece koje smo forsirali, dok se mi slabije snalazimo uglavnom koristeći taktike Andrije Miloševića. Pozdravajo!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Translate »