Uvod

Avgust 2020, leto tokom epidemije korona virusa. Ovo je obično period kada ljudi žele da odu na neki odmor, uglavnom van države, ali to ovog leta nije bilo moguće. Zato se masovno tokom ovog leta obilazila Srbija koja nema more, ali ima mnoštvo planina idealnih za odmor od vrelog betona prisutnog u gradovima. Planina koju smo mi odabrali za avgust je Tara.

Dan 1

Proveden je bez vožnje. Usled neusaglasnosti dogovor je trajao duže nego što je trebalo. Bila je ,,12 Angry men” situacija, ali Aleksa je uspeo da nagovori ostatak ekipe da se put realizuje. Za smeštaj na Tari je bila velika potražnja zbog trajanja korona epidemije, ali smo imali sreće što je neka ekipa skoro u poslednji čas otkazala i zauzeli smo njihovo mesto. Put od Subotice do Novog Sada je izuzetno dosadan, monoton, asfalt je loš i jedina dinamika jeste smena kukuruza i pšenice na nepreglednim njivama, tkd. smo putovali vozom.

U Novom Sadu smo prespavali kod drugarice koja se tek uselila u novi stan. Logičan sled jeste žurka useljenja. Noć je bila duga, vinjak je bio neodoljiv, kao i uvek. Andrej je uspeo da se kontroliše i učinio pametan potez uzevši vinjak od Alekse.

Dan 2

Novi Sad- Valjevo

Jutro je svanulo. Nakon solidnih 3 sata sna započeli smo vožnju. Za odsustvo slika i loš početak puta je odgovoran Aleksin mamurluk. Prvi deo puta je bio pakao zbog velike strmine do Iriškog venca, ali upravo ovaj napor je dobar da se organizam malo razbudi. Savladavši najvišu tačku sledeo je lak deo. (Spust sa druge strane Fruške gore je blag i dugo traje, bolje od toga ne može)

Prva pauza je bio kafić u Šapcu gde smo se oduševili prisustvom Subotičkih proizvoda.
Andrej će uvek imati bolje slike jer ide ispred Alekse.

Naš rodni grad se takođe, iz nepoznatih razloga, pojavljuje pri traženju puta do našeg cilja, Valjeva.

Ulazak u Valjevo je jedna velika nizbrdica. Odlično za poboljšanje raspoloženja nakon dugog dana vožnje. Najveća zabeležena brzina preko aplikacije Strava jeste 73,4 km/h. Koliko je to tačno nismo sigurni, ali obilaženje automobila svakako daje dobar utisak.

Nismo uspeli mnogo da iskusimo grad, upravo zbog mamurluka i nedostatka sna. Celo veče je pljuštala kiša, ali to nije umanjilo uživanje u pljeskavici iz lokala ,,Kod Sunđer Boba”.

Dan 3

Valjevo- Mitrovac na Tari

Znajući da nas čeka zahtevan dan, legli smo na spavanje i ustali rano. Na izlasku iz Valjeva smo videli pivaru čije pivo, nažalost, nismo uspeli da probamo. Ovu odluku smo doneli na osnovu lošeg iskustva sa vinjakom, igrali smo na sigurno.

Put je bio prelep, polako su počela da se pojavljuju brda. Cilj za taj dan jesto bio da savladamo takozvano ,,debelo brdo’’. Ovaj naziv je apsolutno opravdan. Brdo koliko je prostrano toliko je i visoko. To je poprilično težak zadatak za savladati pogotovo sa natovarenim bajsom kao što je obično Aleksin, ali je makar prizor izvanredan.
Savladavši visinu od 1093 m započeo je spust koji je trajao sve do naše sledeće pauze, Bajina Bašta. Spust je nagrada za sate provedene sporom vožnjom uzbrdo koju je Aleksa maksimalno iskoristio gledajući da voli dinamičniju vožnju. Ovaj deo puta je pun serpentina koje dobro pokazuju u kakvom je stanju bicikl.

U Bajinoj Bašti nas je čekala drugarica sa kojom smo otišli na kafu i ručak. Ova pauza nam je dobro došla nakon što smo veći deo dana proveli na jakom suncu što se i vidi na slikama.

Dobar odnos cene i kvaliteta je nešto što uvek ciljamo da pogodimo. Upravo to je bio slučaj sa hranom u Bašta caffe-u, sve preporuke. Sa Isidorom smo se raspričali, pogotovo kad je Andrej spomenuo kapitalizam, sukob mišljenja je bio žestok, ali je posle izvesnog vremena postignut kompromis.

Sunce je polako zalazilo dok smo se približavali Tari. Put je bio ravan sve do nekih 20 km od cilja, tada kreće uspon sa kakvim se još nismo susreli. Stali smo u podnožje planine zadivljeni maltene vertikalnim zidovima stene prekrivenim gustom šumom. Uspon je bio dug i konstantan, pravili smo česte pauze koliko zbog umora toliko zbog pogleda na Drinu i jezero Perućac.

PS. Put na slikama ne izgleda toliko strmo kao što ustvari jeste.

Dan 4-7

4 dana smo proveli na Tari. Bili smo smešteni nedaleko od Mitrovca na Tari, izletište nama dobro poznato od ekskurzije iz osnovne škole. Kuća je bila na proplanku, poprilično izolovana gledajući da nije imala niti WiFi niti signal za mobilne mreže. Idealno za odmor od urbanizma na koji smo navikli u gradovima. Još smo imali i kućne ljubimce.

Awwwww socute

Prvi dan smo obišli dobro poznati vidikovac, Banjska stena. Bilo je kao što smo i očekivali, velika gužva, pun parking automobila i ljudi koji nisu došli na planinu radi rekreacije već isključivo da bi se slikali za socijalne mreže. Mi smo ispali druga krajnost, preforsirali smo se od pešačenja, ali vredelo je.

Naša ljubav prema prirodi je na nekom višem nivou.

Nismo mogli da odolimo pa smo se okupali u Zaovinskom jezeru. Temperatura nije bila bas prijatna ,ali smo imali jednostavno rešenje za to.

Treći dan smo odlučili da odemo na eksremnu rutu, pešačenje do popularnog vidikovca Sjenić. Put bi trebalo da je dug 40 km ukupno, na šta smo bili spremni, ali smo naišli na prepreku. Na mapi koju smo detaljno izučili je označen lovački dom. Tamo smo očekivali da možemo da sednemo na topao obrok i zbog toga nismo poneli ništa hrane sa sobom sem nekoliko banana. Stigli smo do lovačkog doma nakon nešto više od 3 sata hoda da bi poljubili vrata, lokal je zatvoren. Da stvari budu gore počeo je pljusak. Jedina opcija nam je bila da nastavimo da hodamo do vidikovca još 1,5h zbog kojeg smo uopšte krenuli na put. Na našu sreću duž staze su se nalazile velike količine malina koje su nas spasile.

I pored našeg najvećeg truda, priroda je uzvratila udarac.

Pored našeg smeštaja se nalazilo prostranstvo gde smo uveče mogli jasno da vidimo zvezdano nebo, pored toga u mesecu avgustu se javio jako veliki broj zvezda padalica, otprilike su se pojavljivale jednom svakog minuta. Takav prizor nikada do tada nismo videli. Nažalost ovaj doživljaj nije moguće dokumentovati kamerom mobilnog telefona, uzećete nas na reč da je bilo neverovatno.

Dan 8

Mitrovac na Tari- Loznica. Povratak nazad je bio mnogo lakši od puta do tamo. Birali smo rutu da širokim krugom obiđemo Debelo brdo, držali smo se ravnice.

Svratili smo još jednom u Bajinu Baštu na kafu i produžili do Loznice. Put je bio odličan, relativno nov asfalt koji smo brzo savladali.

Dan 9

Loznica- Vajska. olako smo se vraćali ka našoj voljenoj Vojvodini. Prošli smo kroz mnoga sela vetrovitom brzinom sa prosekom od skoro 30km/h (to je baš dobro) i prvu veću pauzu napravili u Sremkoj Mitrovici.

Put nas je dalje vodio preko Fruške gore, poslednji veći uspon ovog putovanja, do skele kojom smo prešli Dunav. Sa druge strane reke nas je čekala Eurovelo staza. To je jedna od mnogih internacionalnih staza koje pokrivaju većinu Evrope. Kvalitet staza nije ujednačen i varira dosta, ali je do Backe Palanke poprilično dobar.

Na ovu stranu Vojvodine smo išli da obiđemo Andrejovu rodbinu u selu Vajska. Usput smo videli tvrđavu u Baču, a u Vajskoj nas je čekala solidna večera.

Dan 10

Vajska- Subotica. Poslednji dan vožnje, povratak kući. Po samoj količini teksta i slika može se zaključiti kakav je i put bio. Od značajnih prizora možemo izdvojiti jezero u Vajskoj i pivaru u Apatinu, to bi otprilike bilo to.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Translate »